| |
Šifra iskaza: milj 36
Nakon ispitivanja su nas
odvezli za Bubanj potok. Usput su nas opet tukli. Kud god smo išli
dobijali smo batine. Mene su izuli, tako da sam morao hodati bos. Za
vrijeme samog ispitivanja na Topčideru nas nisu tukli, ali dok su nas
vodili hodnikom jesu. Mislim da su nas isti ljudi sproveli do Bubanj
Potoka. Zapovjednik je bio onaj isti, ali za vojsku nisam siguran.
Bubanj Potok je udaljen 20 km od Beograda. To je njihova vojarna. Tu je
obuka Martićevih specijalaca. Doveli su nas ukupno oko 20 ljudi. Dovezli
su kampanjolama i još su nam odvrnuli grijanje do maksimuma. Taj isti
koji nas je sproveo, uveo nas je u sobe i postrojio uza zid. Tad je on
otišao. Ta je soba imala 12 kreveta. U mojoj sobi nas je bilo 10, a
ostale su tri bile pune. Tijekom prvog tjedna ubili su jednog čovjeka
koji je bio šumar u Dilju. Taj čovjek je imao oko 40 godina i imao je
neku laganu epilepsiju. Tukli su nas palicama, čizmama. Tukla nas je
mlada vojska, regruti. Po noći bi doveli ove starije koji su na toj
obuci za specijalce da nas tuku. U WC su nas vodili za ručak, za doručak
i za večeru. Moraš pišati i srati kad oni kažu. Dok bi me vodili na WC
tukli bi pištoljima, palicama i kundacima. Kad bi me vodili znali su me
uhvatiti za kosu i staviti mi pištolj pod vrat, a drugi bi me tukao
palicom ili kundakom. To je bila “porcija” do WC. A u WC-ima bi me
nastavili tući svim i svačim. Kad te tuku četvorica njih onda te mogu
baš punom snagom udariti. Te noći su me udarili palicom tako da i dan
danas imam udubljenje. Oči su mi iskočile od bola, nisam mogao ustati.
Dvojica naših su me digli. Onda su me ovi tjerali da hodam, pa me je
udario nogom. Opet sam pao i nisam mogao ustati. Kad je došao dan za
razmjenu tri grupe su se promijenile. Nisu nas jedni mogli dosta tući.
Na kraju su došli neki “šareni”. Bio je jedan iz Knina među njima. Taj
nas je nožem udarao. Bio je s njim i jedan Bosanac iz Prnjavora. Oni su
nas “kidali”.
Ustali smo u 5 sati
ujutro. Onda bi dobili doručak. Obično bi dobili paštetu ili neku
konzervu. Mogu reći da su nam dosta hrane davali, ali od batina nismo
mogli ništa pojesti. Onda bi morali stajati “mirno” pokraj kreveta oko
sat vremena. Nakon toga su nas vodili u WC i usput tukli. Dan i noć su
nas tukli. Bilo nas je ukupno oko 40 tamo. Dolazio nas je ispitivati
poručnik i još jedan. Mene su ispitivali samo jednom. Pitali su me za
brata. Nisam im trebao ništa ni reći s obzirom da su imali sve podatke.
Kad su mi pokazali koje sve podatke imaju, vidio sam da znaju više nego
ja. Nisam im imao što lagati. U početku sam morao napisati jedan list,
ono što sam znao. Kad sam drugi put morao pisati, napisao sam pola
lista. Tad su mi skoro slomili noge koliko su me tukli palicama po
njima. Rekao sam da ne znam i da neću više ništa da pišem. Onda me više
nisu pitali, ali su me teretili za 6 silovanja. Dva dana su me tako
tukli. Pola sata bi se odmorili, pa onda opet.
Po noći su nas
dizali i opet tukli. Kad bi ustao udario bi me šakom koliko god može.
Znali su me natjerati da se naguzim i skinem i onda bi me tukli palicom,
100 ili 120 udaraca. Koliko možeš izdržati. Tako da ti bude ovaj dio od
guzice pa skoro do koljena skroz crn. To nam je bio međuobrok.
Izmišljali su igre. Tjerali su nas da skačemo na krevet, ako nećeš,
odmah te tuče. Ili da šamaramo jedan drugoga. Ja to nisam htio pa sam
dobio porciju. Tjerao me da udarim bratića. Ja sam ga onako malo
pljusnuo.Onda je tražio da ga udarim još jednom. Ja sam ga opet malo
udario. Nije bio zadovoljan pa je onda on mene tresnuo tako da su mi oči
iskočile. Nismo imali nikakve radne obaveze.
Za ručak bi
dvojica od nas izašli po hranu i ubacili stol s jelom unutra i nakon
jela bi ga izbacili van.
Nismo smjeli gledati kroz prozor. Morali smo gledati ravno. Čim bi
skrenuli pogled odmah bi dobili batine. Dva stražara su stalno stajala
na vratima. Imali su automate s metkom u cijevi. Smjenjivali su se svaka
dva sata. Bilo je vojnih policajaca, bilo je redovne vojske i bili su ti
u šarenim uniformama, specijalci. Govorili su nam da je Vukovar pao, da
vojska napreduje i da svaki sat osvaja kilometar i pol prostora.
Nikakvih drugih informacija nismo imali. Imali smo samo ta tri objeda, a
u međuvremenu su nas maltretirali. Bilo im je dosadno pa su se
zabavljali s nama. Nekad su nas tjerali da puzimo. Ovi koji su bili na
obuci su po cijeli dan pucali i vježbali, a noću su dolazili i tukli
nas. To su sve bili ljudi od oko 30 godina. Dolazili su s pištoljima.
Oni kad bi te udarili to je bilo grozno. Po govoru se vidjelo da su
čisti Srbi. Govorili su “bre” i imali su njihov naglasak. Tu sam bio do
06. 10 1991. g. Kad su nas izvodili to je bio pakao. U hodniku su
stajali i tukli nas i pendrecima i kundacima. Ja sam imao žute čizme.
Kad sam ih oblačio odmah me je pištoljem udario za vrat. Pokleknuo sam.
Rekao je da čučnem i opet me udario. Dok sam izlazio jedan me udario
kundakom u rame. Onda su me četvorica tukla rukama i nogama. Morao sam
paziti da ne padnem jer bi onda bio gotov. Išao sam četveronoške samo da
ne padnem. Onda su me raširili na zid i tukli i rukama i nogama. To je
trajalo dvije minuta, skoro sam pao. Usput su govorili: “Ustaše, gotovo
je...” Onda su nas ukrcali u autobus. Došao je neki vodnik. Taj nas je
tukao pištoljem, nogom i palicom dok smo ulazili u autobus. U autobusu
je bio jedan s bradom. Imao je žicu vezanu oko prstiju s kojom nas je
davio. Jedan je išao i gasio čikove na našim čelima ili rukama. Oni su
bili iz rezervnog sastava njihovog. Sjedili smo po trojica na dva
sjedala. Bilo nas je 26 u tom autobusu. Onaj jedan je umro prije od
posljedica batina. Autobus je bio civilni, mislim da je bio iz
Zrenjanina. Dok smo se vozili mogli smo gledati. |
|
